Сретен Стојановић

Сретен Стојановић (1989. - 1960.)

Сретен Стојановић је рођен у Приједору 1989. године у кући православних свештеника који су генерацијама проповедали вјеру у снагу народа, а Русију замишљали као нешто наше или љепше, веће, православније, ближе Богу и снажније од свега што је швапско и турско како је навео у својој аутобиографији.

 

Управо је из такве патријархалне породице понео чврстину и сигурност људи који су израсли из саме земље, и тако укорјењен, неоступајући од најдубљих и непромјењених моралних начела, провео је цио живот: он припадништва младобосанском покрету због кога као малољетник, још као ученик тузланске гимназије, осуђен на десетогодишњу робију до авантуристичког, краткотрајног ангажовања на националним пословима непосредно пред крај и по завршетку Првог свјетског рата, од учења вајарског заната у Бечу до бурног боемског живота и посвећеног студирања у Паризу на почетку двадесетих година, од пута по Совјетском савезу са Драгишом Васићем и Владиславом Рибникарем 1927. до енергичног друштвеног и културног активизма послије Другог свјетског рата, итд.

Познанство, а потом и пријатељство са загребачким љекаром др. Ђурицом Ђорђевић и његовом женом Кристом, великим заштитницима модерне умјетности у међуратној Југославији чија ће кућа постати једним од најпознатијих састајалишта умјетника, књижевника, младих љевичарских политичара и ангажованих интелектуалаца, омогућило је Стојановићу да постане вајар, односно да са његовом стипендијом оде на студије прво у Беч почетком 1918. године, а касније у Париз. Имао је времена и младалачке потребе да се поред учења упусти и у позната бечка револуционарна гибања пред коначни слом црно-зуте монархије чији је још увјек био поданик. Дубоко захваћен тадашњим друштвеним процесима одмах се по окончању рата враћа у Босну гђе је, сходно својој већ постигнутој политичкој и робијашкој репутацији, борбености и револуционарном расположењу смјеста био укључен у стварање прве Југославије- будуће краљевине Срба, Хрвата и Словенаца: предводи комитске чете и командује паравојним одредима који су једини осигуравали ред у условима потпуног безвлашћа распадајуће империје пред сам долазак регуларне Александрове ослободилачке армије која је незаустављиво наступала у свом епохалном солунском залету.
Уследио је 1919. године одлазак у Париз на најбоље умјетничко школовање у том времену које му није омогућило искључиво потребну едукацију већ и близак сусрет са бројним животним изазовима и стваралачким подстрецима какве пружа једна од највећих свјетских метропола. Једна адреса и обавјештење да се Срби налазе по кафанама булевара Сент Мишела били су ми довољни наводи аутобиограф Стојановићев сјећајући се свог првог сусрета са умјетничком престоницом оног времена.
Најпластичнију слику Стојановића, али и опште атмосфере која је доминирала умјетничким круговима и боемским друштвима Париза крајем друге и почетком треће деценије прошлог вјека опет је начинио Л. Трифуновић : Онако стасит и наочит, са рубашком и у црном офарбаном официрском шињелу, уз борсалино шешир са широким ободом, Стојановић је брзо ушао у круг монпарнаске боемије која је живјела око Ротонде и Куполе, кафана у којима се пило по мало и за ситне паре, разговарало, рецитовало, дремало, и убијало вријеме; ту су могли да се виде и сретну другови и пријатељи, познати и непознати умјетници – самоувјерени Задкин са псом, чудно подшишани Фужита са ружном пријатељицом, одебљала Исидора Данкан, Шана Орлов, Кислинг, луди Американци и пијани Швеђани, Индијанци, Швајцарци, Руси.Монпарнас је личио на модерни Вавилон. Исти Стојановићев биограф закључиће и следеће као крај и својеврсни резиме епохе његовог школовања и дотадашњег бурног париског периода: Живот и младост тражили су своје и он је тај дуг богато одужио. А један други критичар Стојановићевог скулпторског опуса овако ће истаћи промјену која је по завршетку школовања и његовог повратка у земљу неминовно услиједила.
Послије пресељења у Београд Сретенова биографија губи карактер забавне приче. Он озбиљно и професионално почиње да се бави стваралачком радом, формира свој први вајарски атеље, учестало излаже на самосталним и групним изложбама, врло активно учествује у умјетничком животу, пише ликовну критику, објављује две књиге, често иступа у јавности због стручних или друштвених проблема тога времена, држи популарна предавања о умјетности, ствара породицу, путује...
Након завршетка Другог свјетског рата који је са породицом провео у Београду гђе га је затекла вјест о трагичној смрти брата др. Младена Стојановића, легендарног народног хероја и једног од кључних личности Титовог  партизанског покрета у западниј Босни, Сретен Стојановић се поново ангажује на многим функцијама: председник је Народног фронта Београда, народни посланик, секретар Савеза ликовних умјетника Југославије, председник Удружења ликовних умјетника Србије, ректор Академије умјетности, уредник часописа ,,Умјетност,, у Просвјети покреће едицију Сликари и вајари, професор је и декан на Академији ликовних умјетности у Београду, постаје члан Српске академије науке и умјетности 1950. године. Умро је у Београду 1960. године остављајући један од највриједнијих скулпторских опуса у српској умјетности XX вијека који је добио заслужено мјесто и адеквадну презентацију у монографијама, ретроспективним изложбама и јавним колекцијама.Родном Приједору је за живота уступио значајан фонд својих радова, а његово се дијело ипак може довољно прегледно сагледати у сталним поставкама Галерије Павла Бељанског у Новом Саду, Народном музеју и нарочито Музеју савремене умјетности у Београду, и у меморијалним комплексима Београда, Војводине, Црне Горе и Републике Српске постављене су неке од његових најзначајнијих монументалних композиција.

Преузето са:http://muzejkozareprijedor.com


Дјевојка са лиром

 

 

Портрет пријатеља